Кад сам почела да путујем сама, почела сам и да фотографишем ствари. На почетку су те слике биле само безлазне, без посебног размишљања или друге намере до сама сликања света, репродукције оног што сам видела, трага свог лутања. Моја сестра је тада продуктивно сликала и била је потпуно опчињана ненасељим фарикама и празним индустриским комплексима. Не знам да ли је разлог њен утицај или чињеница да смо расле у таквим неким породичним околностима, али када посматрам те слике данас, оне јасно истичу празна места и развалине.
Да ли сам несвесно тражила по свету места где нема никога, осим пустиња или рушевина или да ли сам само те месте поменула и споменула, мени ни је јасно.
Не изазивају те слике никаквог осећања апокалиспа или смака света, него неке нежност, потпуно мира који потиче од тишине тих места. Оне ми нису чак руине неки споменик неког другог раздобља, за неку сивилизацију која је заувек ушчеснута; нема носталигије или меланхолије, него само смиривање и утишавање времена.
 |
Skopje, 2013
|
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire